Војислав Илић

 

Љубав

 

О што ме, срце, гониш ти,

И мориш духа моћ?

Сунце је зашло – мирно спи,

Тавна се спушта ноћ ...

 

Да, тија поноћ шири лет,

Све живо снева сан;

У светле снове пада свет,

И светли чека дан;

 

Ал’ ноћ кад падне, бајна ноћ!

Почињем песму ја –

И те је песме силна моћ,

Младост јој име зна!

 

И стократно је срећан свак

Те песме ко је плен;

Живота у њој трепти зрак,

И бол је сладак њен!

 

О, пусти да њом певам ја

И срећу, бол и јад:

Јер тешко теби – ако та

Изумре песма кад!