 |
 |
Војислав Илић
Дух прошлости
Од старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил’ кроз ноћ суморно блуди,
Ко бледи призрак умрлих снова и јаве –
И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудесним красом,
Док песма тоне у бескраје неме...
Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзива чека – већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе...