Спаљена песма

 

Преврћући прашне књиге,

Прашне књиге и хартије,

Нађох песму забачену,

Што је нико чит’о није.

 

Та је песма излив срца,

Излив душе сретних дана,

У њојзи је моја срећа,

Љубав моја опевана;

 

У њојзи је одзив раја

На усклике жића млада,

Са хајвишег негда виса,

Са врхунца мојих нада.

 

Али ко би данас смео

Сећати се сретних дана!

Не смем ни ја да те читам,

Песмо моја нечитана!

 

Поред мене свећа дрхће,

К’о да б’ песму читат’ хтала;

Ја је дадох њеном пламу –

Хартија је изгорела.

 

Хартија је изгорела –

Ал’ осташе слова бела;

Песма моја нечитана

Још се види са пепела.

 

И ја читам своју песму,

Уздисаје срца врела,

Читам цветак своје среће,

Све то читам – са пепела.

 

Ох, зар тако љубав света

И по смрти јоште траје!

Ох, тако нен’о чува

Моје свете осећаје!

 

Зар је нен’о тако веран,

Па не пушта миље своје!

– Аој, песмо, туго моја!

Ој пепеле, добро моје!