|
Уз’о деда свог унука, Метн’о га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било.
Певао му српску славу – И српске јунаке – Певао му љуте битке – Муке свакојаке,
Деди око заблистало, Па сузу пролива, И унуку своме рече Да гусле целива.
Дете гусле целивало; Па онда пита живо: „Је ли, деда зашто сам ја Те гусле целив’о?“
„Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо! Кад дорастеш, кад размислиш, Каз’ће
ти се само!“ |
 |
 |