Јован Јовановић Змај

И молио сам очи,

Да сузе не лију,

И молио сам прси,

Да тако не бију,

И преклињ’о сам љубав,

Та да ме не куша;

Ал’ љубав, очи, срце,

Нико ме не слуша.

А један цветић што га

Најлепши роди мај,

Чуо је што сам крио –

Најтајниј’ уздисај.

Мирис се тог цвета

С уздахом замрси,

И цветак порумене,

Паде ми на прси.

Па сад ми цветак дражи

Од самих очију,

Па сад ми цветак ближи

Од самих прсију;

Па сад ме љубав гони

Да иштем опроштај –

Гле, шта учини са мном

Малени цветак тај.

 

home fotografije salon automobila prepress poezija beograd linkovi