Rabindrant Tagore

 

Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.

Pokušavam da ispunim svoje naručje nje-

nom ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen

sladak osmeh, da očima svojim ipijem njene

tamne poglede.

Ali, avaj, gde je to sve? Ko može lišiti nebo

njegova plavetnila?

Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona

izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.

Kako može telo dotaći cvet koji sme da

dodirne jedino duša?

 

 

home fotografije salon automobila prepress poezija beograd linkovi