Снив'о сам те, а ти пуна цвећа!

Међу цвећем лековита биља, –

Било ститка, љубице, и крина,

Одољена, чубра, девестиља.

 

На глави ти венац од поменка,

Миле груди бела ружа чува,

Око паса плавичаста саса,

Око срца стручак милодува.

 

Зачудих се, на што тол’ко цвећа;

Ал’ ми цвеће тихано прогуди!

„Тихо, тихо, тако срећан био,

Да се твоје злато не пробуди!

 

Зора ће нас разгонити брзо,

Ал’ ће остат’ из цвећа, из биља,

Чиста душа око твоје душе,

Чисто миље око твога миља“.