 |
 |
Војислав Илић
Звоните, звуци...
Звоните, звуци...
А вече кад се на земљу спрема,
Уморни грлећ свет,
И срце дрхће – и речи нема
Да жељи прида лет:
Разбивши харфу о камен хладни,
Ја склапам поглед свој –
И стрепим, тонем... и нашто звуци,
Кад чујем шапат твој!
О звучне струне немирних дана!
Чувајте слатки глас
За поздрав дана, када зора рана
Истоком распе крас;
Па сву ноћ будан кад поглед склопи
Анђелак мили мој:
Звоните звуци, звоните звуци,
Звоните онда њој.